←  Deuteronomy (2/34)  →
1. Potom se vratismo, i idosmo u pustinju k Crvenom Moru, kao što mi zapovedi Gospod, i obilazismo goru Sir dugo vremena.
2. I reèe mi Gospod:
3. Dosta ste obilazili tu goru, obrnite se na sever.
4. I zapovedi narodu i reci: Sada æete preæi preko medje braæe svoje, sinova Isavovih, koji žive u Siru; i oni æe vas se bojati, ali se i vi dobro èuvajte.
5. Nemojte zametati boja sa njima, jer vam neæu dati zemlje njihove ni stope, jer sam dao Isavu goru Sir u nasledstvo.
6. Jela kupujte od njih za novce, i jedite; i vodu kupujte od njih za novce, i pijte.
7. Jer te je Gospod Bog tvoj blagoslovio u svakom poslu ruku tvojih; i zna put tvoj po ovoj velikoj pustinji, i evo èetrdeset godina beše s tobom Gospod Bog tvoj, i ništa ti nije nedostajalo.
8. I prodjosmo braæu svoju, sinove Isavove, koji žive u Siru, poljem od Elata i od Gesion-Gavera; i odande savivši udarismo preko pustinje moavske.
9. I Gospod mi reèe: Nemoj pakostiti Moavcima ni zametati boja sa njima, jer ti neæu dati zemlje njihove u nasledstvo; jer dadoh sinovima Lotovim u nasledstvo Ar.
10. (Pre življahu onde Emeji, narod velik i jak i visok kao Enakimi;
11. O njima se mislilo da su divovi kao i Enakimi; ali ih Moavci zvahu Emeji.
12. I Horeji življahu pre u Siru, ali ih sinovi Isavovi isteraše i istrebiše ispred sebe i naseliše se na njihovo mesto, kao što uèini Izrailj u zemlji svog nasledstva koje mu dade Gospod.)
13. A sada ustanite i predjite preko potoka Zareda. I predjosmo preko potoka Zareda.
14. A vremena za koje idosmo od Kadis-Varnije pa dokle predjosmo preko potoka Zareda, beše trideset i osam godina, dokle ne izumre u logoru sav onaj naraštaj, ljudi za vojsku, kao što im se beše zakleo Gospod.
15. Jer i ruka Gospodnja beše protiv njih potiruæi ih iz logora dokle ne pomreše.
16. I kad svi ti ljudi za vojsku pomreše u narodu,
17. Reèe mi Gospod govoreæi:
18. Ti æeš danas preæi preko medje moavske kod Ara;
19. I doæi æeš blizu sinova Amonovih; nemoj im pakostiti ni zametati boja sa njima, jer ti neæu dati zemlje amonske u nasledstvo, jer je dadoh sinovima Lotovim u nasledstvo.
20. (I za nju se mislilo da je zemlja divovska; u njoj pre življahu divovi, koje Amonci zvahu Zamzumi.
21. Behu narod velik i jak i visok kao Enakimi; ali ih istrebi Gospod ispred njih, te oni preuzeše zemlju njihovu i naseliše se na njihovo mesto;
22. Kao što uèini sinovima Isavovim, koji življahu u Siru, jer istrebi Horeje ispred njih, i preuzeše zemlju njihovu i ostaše na njihovom mestu do danas.
23. I Aveje, koji življahu u Asirotu pa do Gaze, istrebiše Kaftoreji, koji izadjoše od Kaftora, i naseliše se na njihovo mesto.)
24. Ustanite, idite i predjite preko potoka Arnona; gle, dao sam ti u ruke Siona Amorejina, cara esevonskog i zemlju njegovu; poèni uzimati nasledstvo i zavojšti na nj.
25. Danas poèinjem zadavati strah i trepet od tebe narodima pod celim nebom; koji god èuju za te, drhtaæe i prepadaæe se od tebe.
26. I poslah poslenike iz pustinje Kedamota k Sionu, caru esevonskom s mirnim reèima govoreæi:
27. Da predjem preko tvoje zemlje; upravo æu putem iæi, neæu svrtati ni nadesno ni nalevo.
28. Hranu da mi daješ za novce da jedem, i vodu za novce da mi daješ da pijem, samo da prodjem pešice,
29. Kao što mi uèiniše sinovi Isavovi koji žive u Siru, i Moavci, koji žive u Aru, dokle ne predjem preko Jordana u zemlju koju nam daje Gospod Bog naš.
30. Ali ne hte Sion, car esevonski pustiti da prodjemo kroz njegovu zemlju, jer Gospod Bog tvoj uèini te otvrdnu duh njegov i srce njegovo posta uporno, da bi ga predao u tvoje ruke, kao što se vidi danas.
31. I reèe mi Gospod: Gledaj, poèeh predavati tebi Siona i zemlju njegovu; poèni uzimati zemlju njegovu da je naslediš.
32. I izidje pred nas Sion i sav narod njegov na boj u Jasu.
33. I dade nam ga Gospod Bog naš, i ubismo ga sa sinovima njegovim i svim narodom njegovim.
34. I uzesmo tada sve gradove njegove, i pobismo ljude po svim tim gradovima, i žene i decu, ne ostavismo živog nijednog.
35. Samo stoku zaplenismo za se i plen što beše po gradovima koje uzesmo.
36. Od Aroira koji je na potoku Arnonu, i od grada koji je u dolini, pa do Galada ne beše grada koji bi nam odoleo: sve to dade nam Gospod Bog naš.
37. Samo k zemlji sinova Amonovih nisi pristupio niti ka kome kraju na potoku Javoku, ni ka gradovima u gori niti kome mestu što je zabranio Gospod Bog naš.
←  Deuteronomy (2/34)  →