←  Deuteronomy (18/34)  →
1. Sveštenici, Leviti i sve pleme Levijevo da nemaju deo ni nasledstvo s ostalim sinovima Izrailjevim; neka jedu ognjene žrtve Gospodnje i njegovo nasledstvo.
2. Nasledstvo, dakle, da nemaju medju braæom svojom: Gospod je nasledstvo njihovo, kao što im je kazao.
3. Ali ovo pripada sveštenicima od naroda, od onih koji prinesu žrtvu, bilo vola ili jagnje: da se daje svešteniku pleæe i obe vilice i želudac.
4. Prvine od žita svog, od vina svog i od ulja svog, i prvine od vune s ovaca svojih podaj mu.
5. Jer njega izabra Gospod Bog tvoj izmedju svih plemena tvojih da stoji i služi u ime Gospodnje on i sinovi njegovi doveka.
6. I kad dodje koji Levit iz kog god mesta tvog iz svega Izrailja, gde nastava, kad dodje po želji duše svoje u mesto koje izabere Gospod,
7. Neka služi u ime Gospoda Boga svog kao i druga braæa, njegova Leviti, koji onde stoje pred Gospodom.
8. Neka jedu jednak deo, osim onog što bi koje prodao u porodici otaca svojih.
9. Kad udješ u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne uèi se èiniti gadna dela onih naroda.
10. Neka se ne nadje u tebe koji bi vodio sina svog ili kæer svoju kroz oganj, ni vraèar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uroènik,
11. Ni bajaè, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar ni koji pita mrtve.
12. Jer je gad pred Gospodom ko god tako èini, i za takve gadove tera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe.
13. Drži se sasvim Gospoda Boga svog.
14. Jer ti narodi koje æeš naslediti, slušaju gatare i vraèare; a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj.
15. Proroka isred tebe, izmedju braæe tvoje, kao što sam ja, podignuæe ti Gospod Bog tvoj; njega slušajte,
16. Po svemu što si iskao od Gospoda Boga svog na Horivu na dan sabora svog govoreæi: Da više ne èujem glas Gospoda Boga svog i da više ne gledam oganj taj veliki, da ne poginem.
17. Zato mi reèe Gospod: Dobro rekoše šta rekoše.
18. Proroka æu im podignuti izmedju braæe njihove, kao što si ti, i metnuæu reèi svoje u usta njegova, i kazivaæe im sve što mu zapovedim.
19. A ko god ne bi poslušao reèi moje, koje æe govoriti u moje ime, od toga æu ja tražiti.
20. Ali prorok koji bi se usudio govoriti šta u moje ime što mu ja ne zapovedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi.
21. Ako li kažeš u srcu svom: Kako æemo poznati reè koje nije Gospod rekao?
22. Šta bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reè koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se.
←  Deuteronomy (18/34)  →