←  Daniel (7/12)  →
1. Prve godine Valtasara, cara vavilonskog, usni Danilo san i vide utvaru glave svoje na postelji; tada napisa san i pripovedi ukratko.
2. Danilo progovori i reèe: Videh u utvari svojoj noæu, a to èetiri vetra nebeska udariše se na velikom moru.
3. I èetiri velike zveri izidjoše iz mora, svaka drugaèija.
4. Prva beše kao lav, i imaše krila orlova; gledah dokle joj se krila poskuboše i podiže se sa zemlje i stade na noge kao èovek, i srce ljudsko dade joj se.
5. Potom, gle, druga zver beše kao medved, i stade s jedne strane, i imaše tri rebra u ustima medju zubima svojim, i govoraše joj se: Ustani, jedi mnogo mesa.
6. Potom videh, i gle, druga, kao ris, imaše na ledjima èetiri krila kao ptica, i èetiri glave imaše zver, i dade joj se vlast.
7. Potom videh u utvarama noænim, i gle, èetvrta zver, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jedjaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svih zveri predjašnjih, i imaše deset rogova.
8. Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste medju onima, a tri prva roga išèupaše se pred njim; i gle, oèi kao oèi èoveèije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari.
9. Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao èista vuna, presto Mu beše kao plamen ognjeni, toèkovi Mu kao oganj razgoreo.
10. Reka ognjena izlažaše i teèaše ispred Njega, hiljada hiljada služaše Mu, i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sede, i knjige se otvoriše.
11. Tada gledah radi glasa velikih reèi koje govoraše onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zver i telo joj se rašèini i dade se da izgori ognjem.
12. I ostalim zverima uze se vlast, jer dužina životu beše im odredjena do vremena i do roka.
13. Videh u utvarama noænim, i gle, kao Sin èoveèiji idjaše sa oblacima nebeskim, i dodje do starca i stade pred Njim.
14. I dade Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast veèna, koja neæe proæi, i carstvo se Njegovo neæe rasuti.
15. Meni Danilu prenemože duh moj u telu mom, i utvare glave moje uznemiriše me.
16. Pristupih k jednom od onih koji stajahu onde, i zamolih ga za istinu od svega toga. I progovori mi i kaza mi šta to znaèi:
17. Ove èetiri velike zveri jesu èetiri cara, koji æe nastati na zemlji.
18. Ali æe sveci Višnjeg preuzeti carstvo, i držaæe carstvo na vek i doveka.
19. Tada zaželeh znati istinu o èetvrtoj zveri, koja se razlikovaše od svih i beše vrlo strašna, i imaše zube gvozdene i nokte bronzane, i jedjaše i satiraše, a ostatak nogama gažaše,
20. I o deset rogova šta joj behu na glavi, i o drugom koji izraste i tri otpadoše pred njim, o rogu koji imaše oèi i usta koja govorahu velike stvari i beše po vidjenju veæi od drugih.
21. Gledah, i taj rog vojevaše sa svecima i nadvladjivaše ih,
22. Dokle dodje starac, i dade se sud svecima Višnjeg, i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo.
23. Ovako reèe: Èetvrta zver biæe èetvrto carstvo na zemlji, koje æe se razlikovati od svih carstava, i izješæe svu zemlju i pogaziti i satrti.
24. I deset rogova jesu deset careva, koji æe nastati iz tog carstva, a posle njih nastaæe drugi, i on æe se razlikovati od predjašnjih, i pokoriæe tri cara.
25. I govoriæe reèi na Višnjeg, i potiraæe svece Višnjeg, i pomišljaæe da promeni vremena i zakone; i daæe mu se u ruke za vreme i za vremena i za po vremena.
26. Potom æe sesti sud, i uzeæe mu se vlast, te æe se istrebiti i zatrti sasvim.
27. A carstvo i vlast i velièanstvo carsko pod svim nebom daæe se narodu svetaca Višnjeg; Njegovo æe carstvo biti veèno carstvo, i sve æe vlasti Njemu služiti i slušati Ga.
28. Ovde je kraj ovoj reèi. A mene, Danila vrlo uznemiriše misli moje, i lice mi se sve promeni; ali reè saèuvah u srcu svom.
←  Daniel (7/12)  →