←  Acts (19/28)  →
1. Dogodi se pak, kad beše Apolos u Korintu, da Pavle prolažaše gornje zemlje, i dodje u Efes, i našavši neke uèenike
2. Reèe im: Jeste li primili Duha Svetog kad ste verovali? A oni mu rekoše: Nismo ni èuli da ima Duh Sveti.
3. A on im reèe: Na šta se dakle krstiste? A oni rekoše: Na krštenje Jovanovo.
4. A Pavle reèe: Jovan krsti krštenjem pokajanja, govoreæi narodu da veruju Onog koji æe za njim doæi, to jest, Hrista Isusa.
5. A kad to èuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa.
6. A kad Pavle metnu ruke na njih, sidje Duh Sveti na njih, i govoraše jezike i proricahu.
7. A beše ljudi svega oko dvanaest.
8. I ušavši u zbornicu govoraše slobodno tri meseca uèeæi i uveravajuæi za carstvo Božje.
9. A kad neki behu otvrdnuli i svadjahu se huleæi na put Gospodnji pred narodom, odstupi od njih i odluèi uèenike, pa se prepiraše svaki dan u školi nekog Tirana.
10. I ovo je bivalo dve godine, tako da svi koji življahu u Aziji, i Jevreji i Grci, èuše reè Gospoda Isusa.
11. I Bog èinjaše ne mala èudesa rukama Pavlovim,
12. Tako da su i èalme i ubrušèiæe znojave od tela njegovog nosili na bolesnike, i oni se isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih.
13. I poèeše neki od Jevreja, koji se skitahu i zaklinjahu djavole, spominjati nad onima u kojima behu zli duhovi ime Gospoda Isusa govoreæi: Zaklinjemo vas Isusom koga Pavle propoveda.
14. A behu nekih sedam sinova Skeve Jevrejina, poglavara sveštenièkog, koji ovo èinjahu.
15. A duh zli odgovarajuæi reèe: Isusa poznajem, i Pavla znam; ali vi ko ste?
16. I skoèivši na njih èovek u kome beše zli duh nadvlada ih, i pritište ih poda se tako da goli i izranjeni utekoše iz one kuæe.
17. I ovo doznaše svi koji življahu u Efesu, i Jevreji, i Grci; i udje strah u sve njih, i velièaše se ime Gospoda Isusa.
18. I mnogi od onih što verovahu, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu šta su uèinili.
19. A mnogi od onih koji èarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proraèunaše i nadjoše da su vredele pedeset hiljada groša.
20. Tako zdravo rastijaše i nadvladjivaše reè Gospodnja.
21. I kad se ovo svrši, namisli Pavle da prodje preko Makedonije i Ahaje, i da ide u Jerusalim, i reèe: Pošto budem tamo, valja mi i Rim videti.
22. I posla u Makedoniju dvojicu od onih koji ga služahu, Timotija i Erasta; a on osta neko vreme u Aziji.
23. A u ono vreme podiže se ne mala buna puta radi Gospodnjeg,
24. Jer nekakav zlatar, po imenu Dimitrije, koji gradjaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao,
25. On skupi ove i drugih ovakvih stvari majstore, i reèe: Ljudi! Vi znate da od ovog posla mi imamo dobitak za svoje življenje;
26. I vidite i èujete da ne samo u Efesu nego gotovo po svoj Aziji ovaj Pavle odvrati narod mnogi, govoreæi: To nisu bogovi što se rukama èoveèijim grade.
27. I ne samo što æe ova nesreæa doæi na naš zanat da ne prolazi, nego se neæe mariti ni za crkvu velike boginje Dijane, i propašæe velièanstvo one koju sva Azija i vasioni svet poštuje.
28. A kad oni ovo èuše, napuniše se gneva, i vikahu govoreæi: Velika je Dijana Efeska!
29. I sav se grad napuni bune; i navalivši jednodušno na zborište uhvatiše Gaja i Aristarha iz Makedonije, drugove Pavlove.
30. A kad Pavle htede da ide medju narod, ne dadoše mu uèenici.
31. A neki i od azijskih poglavara koji mu behu prijatelji, poslaše k njemu savetujuæi ga da ne izlazi na zborište.
32. Jedni pak vikahu jedno a drugi drugo; jer beše sabor smuæen, i najviše ih ne znahu zašto su se skupili.
33. A jedni od naroda izvukoše Aleksandra, kad ga Jevreji izvedoše. A Aleksandar mahnuvši rukom htede da odgovori narodu.
34. A kad ga poznaše da je Jevrejin, povikaše svi u glas, i vikahu oko dva sata: Velika je Dijana Efeska.
35. A pisar utišavši narod reèe: Ljudi Efesci! Ko je taj èovek koji ne zna da grad Efes slavi veliku boginju Dijanu i njen kip nebeski?
36. Kad dakle to ne može niko odreæi, valja vi da budete mirni, i ništa naglo da ne èinite;
37. Jer dovedoste ove ljude koji niti su crkvu Dijaninu pokrali, niti hule na vašu boginju.
38. A Dimitrije i majstori koji su s njim ako imaju kakvu tužbu, imaju sudovi, i imaju namesnici, neka tuže jedan drugog.
39. Ako li šta drugo ištete, neka se izvidi na pravoj skupštini.
40. Jer se bojimo da ne budemo tuženi za današnju bunu; a nijednog uzroka nema kojim bismo se mogli opravdati za ovu bunu. I ovo rekavši raspusti narod koji se beše sabrao.
←  Acts (19/28)  →