←  Acts (16/28)  →
1. Dodje pak u Dervu i u Listru, i gle, onde beše neki uèenik, po imenu Timotije, sin neke žene Jevrejke koja verovaše, a oca Grka;
2. Za njega dobro svedoèahu braæa koja behu u Listri i u Ikoniji.
3. Ovog namisli Pavle da uzme sa sobom; i uze ga, i obreza Jevreja radi koji behu u onim mestima: jer svi znahu oca njegovog da beše Grk.
4. I kad prolažahu po gradovima, predavaše im da drže uredbe koje urediše apostoli i starešine u Jerusalimu.
5. A crkve se utvrdjivahu u veri, i svaki dan bivaše ih više.
6. A kad prodjoše Frigiju i galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti reè u Aziji.
7. A kad dodjoše u Misiju hteše da idu u Vitiniju, i Duh ne dade.
8. A kad prodjoše Misiju, sidjoše u Troadu.
9. I Pavlu se javi utvara noæu: beše jedan èovek iz Makedonije, i stajaše moleæi ga i govoreæi: Dodji u Makedoniju i pomozi nam.
10. A kad vide utvaru, odmah gledasmo da izidjemo u Makedoniju, doznavši da nas Gospod pozva da im propovedamo jevandjelje.
11. A kad se odvezosmo iz Troade, dodjosmo u Samotrak, i sutradan u Neapolj,
12. A odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Makedonije, naselje rimsko; i u onom gradu ostasmo nekoliko dana.
13. A u dan subotni izidjosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja; i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale.
14. I jedna bogobojazna žena, po imenu Lidija, iz grada tijatirskog, koja prodavaše skerlet, slušaše: i Gospod otvori srce njeno da pazi na reèi Pavlove.
15. A kad se krsti ona i kuæa njena, moljaše nas govoreæi: Ako mislite da ja verujem Gospoda, udjite u moju kuæu i živite. I natera nas.
16. A dogodi se kad idjasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogadjaèki i vraèajuæi donošaše veliki dobitak svojim gospodarima.
17. Ova podje za Pavlom i za nama, i vikaše govoreæi: Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja.
18. I ovako èinjaše mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se i reèe duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, izidji iz nje. I izidje u taj èas.
19. A kad videše njeni gospodari da izidje nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na pazar ka knezovima.
20. I dovedavši ih k vojvodama, rekoše: Ovi su ljudi Jevreji, i mute po našem gradu,
21. I propovedaju obièaje koje nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.
22. I sleže se narod na njih, i vojvode izdreše im haljine, i zapovediše da ih šibaju.
23. I pošto ih zdravo izbiše baciše ih u tamnicu, i zapovediše tamnièaru da ih dobro èuva.
24. Primivši takvu zapovest on ih baci u najdonju tamnicu i noge im metnu u klade.
25. A u ponoæi behu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga; a sužnji ih slušahu.
26. A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnièki; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.
27. A kad se probudi tamnièar i vide otvorena vrata tamnièka, izvadi nož i htede da se ubije, misleæi da su pobegli sužnji.
28. A Pavle povika zdravo govoreæi: Ne èini sebi zlo nikakvo, jer smo mi svi ovde.
29. A on zaiskavši sveæu ulete i drhæuæi pripade k Pavlu i Sili;
30. I izvedavši ih napolje reèe: Gospodo! Šta mi treba èiniti da se spasem?
31. A oni rekoše: Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašæeš se ti i sav dom tvoj.
32. I kazaše mu reè Gospodnju, i svima koji su u domu njegovom.
33. I uze ih u onaj sat noæi i opra im rane; i krsti se on i svi njegovi odmah.
34. I uvedavši ih u svoj dom postavi trpezu, i radovaše se sa svim domom svojim što verova Boga.
35. A kad bi dan, poslaše vojvode pandure govoreæi: Pustite ova dva èoveka.
36. A tamnièar kaza reèi ove Pavlu: Poslaše vojvode da se pustite; sad dakle izidjite i idite s mirom.
37. A Pavle reèe njima: Izbivši nas pred narodom bez suda, ljude Rimljane, baciše u tamnicu: i sad hoæe da nas puste? Nije tako, nego sami neka dodju i izvedu nas.
38. A panduri kazaše vojvodama ove reèi; i uplašiše se kad èuše da su Rimljani;
39. I došavši umoliše ih, i izvedoše moleæi da izidju iz grada.
40. A kad izidjoše iz tamnice, dodjoše k Lidiji, i videvši braæu utešiše ih, i otidoše.
←  Acts (16/28)  →