←  2Samuel (18/24)  →
1. I prebroja David narod što beše s njim, i postavi im hiljadnike i stotinike.
2. I predade David treæinu naroda Joavu, i treæinu Avisaju sinu Serujinom bratu Joavovom, i treæinu Itaju Getejinu. Pa onda reèe car narodu: i ja æu iæi s vama.
3. Ali narod reèe: Nemoj ti iæi; jer i da pobegnemo, neæe mariti za to; ili da nas pola izgine, neæe mariti za to; jer si ti sam kao nas deset hiljada, zato je bolje da nam iz grada pomažeš.
4. A car im reèe: Šta vam se èini da je dobro uèiniæu. I car stade kod vrata, i sav narod izlažaše po sto i po hiljadu.
5. I zapovedi car Joavu i Avisaju i Itaju, i reèe: Èuvajte mi dete Avesaloma. I sav narod èu kako car zapovedi svim vojvodama za Avesaloma.
6. I tako izidje narod u polje pred Izrailja, i zametnu se boj u šumi Jefremovoj.
7. Onde razbiše narod Izrailjev sluge Davidove, i mnogo izgibe onde u onaj dan, dvadeset hiljada.
8. Jer se boj raširi po svoj zemlji, i više proždre naroda u onaj dan šuma nego što proždre maè.
9. A Avesalom se sukobi sa slugama Davidovim, i Avesalom jahaše na mazgi, i mazga naidje pod granat veliki hrast, te on zape glavom za hrast i osta viseæi izmedju neba i zemlje, a mazga ispod njega otrèa.
10. Videvši to jedan èovek javi Joavu, i reèe: Gle, videh Avesaloma gde visi o hrastu.
11. A Joav reèe èoveku koji mu to kaza: Gle, vide, pa zašto ga ne ubi i ne svali ga na zemlju? Ja bih ti dao deset sikala srebra i jedan pojas.
12. A èovek reèe Joavu: Da mi je u rukama izmereno hiljadu sikala srebra, ne bih digao ruku svoju na sina carevog; jer smo èuli kako je car zapovedio tebi i Avisaju i Itaju govoreæi: Èuvajte mi svi dete Avesaloma.
13. Ili da sam uèinio neveru na svoju dušu, ništa se ne može od cara zatajiti, i ti bi sam ustao na me.
14. A Joav reèe: Neæu ja dangubiti s tobom. Pa uzevši tri strele u ruku, zastreli ih u srce Avesalomu, jošte živom o hrastu.
15. Potom opkoliše Avesaloma deset momaka, koji nošahu oružje Joavu, i biše ga i ubiše.
16. Tada Joav zatrubi u trubu, i narod presta goniti Izrailja, jer Joav ustavi narod.
17. I uzeše Avesaloma i baciše u šumi u veliku jamu, i nabacaše na nj vrlo veliku gomilu kamenja; a Izrailjci svi pobegoše svaki k svom šatoru.
18. Avesalom pak beše podigao sebi spomenik za života u dolini carskoj; jer govoraše: Nemam sina, da se saèuva spomen imenu mom. I nazva onaj spomenik svojim imenom, koji se zove mesto Avesalomovo do današnjeg dana.
19. Tada reèe Ahimas sin Sadokov: Da otrèim da odnesem glas caru, da ga je Gospod izbavio iz ruku neprijatelja njegovih.
20. A Joav mu reèe: Nemoj danas biti glasnik, nego æeš javiti drugi dan; a danas nemoj nositi glas, jer je sin carev poginuo.
21. Zatim reèe Joav Husiju: Idi, javi caru šta si video. I pokloni se Husije Joavu, i otrèa.
22. A Ahimas sin Sadokov opet reèe Joavu: Šta mu drago, da trèim i ja za Husijem. Reèe Joav: Što bi trèao, sine, kad nemaš dobar glas?
23. Opet reèe: Šta mu drago, da trèim. Odgovori mu: A ti trèi. I otrèa Ahimas preèim putem, i preteèe Husija.
24. A David sedjaše medju dvojim vratima, i stražar izidje na krov od vrata, na zid, i podigavši oèi svoje ugleda, a to jedan èovek trèi.
25. Pa povika stražar i javi caru. A car reèe: Ako je jedan, glas nosi. I onaj idjaše sve bliže.
26. Potom ugleda stražar drugog èoveka gde trèi. I povika stražar k vrataru i reèe: Evo još jedan, trèi sam. A car reèe: I on nosi glas.
27. I reèe stražar: Trk prvog èini mi se kao da je trk Ahimasa sina Sadokovog. Reèe car: Dobar je èovek, i ide s dobrim glasom.
28. Tada povika Ahimas i reèe caru: Sretno! I pokloni se caru licem do zemlje, i reèe: Da je blagosloven Gospod Bog tvoj, koji predade ljude koji podigoše ruke svoje na cara gospodara mog.
29. A car mu reèe: Je li zdravo dete Avesalom? Odgovori Ahimas: Video sam veliku vrevu, kad Joav posla slugu carevog i mene slugu tvog, ali ne znam šta beše.
30. A car mu reèe: Ukloni se, i stani tamo. I on se ukloni, i stade.
31. Tada, gle, dodje Husije i reèe: Glas caru i gospodaru mom da te je Gospod izbavio danas iz ruku svih koji ustadoše na te.
32. A car reèe Husiju: Je li zdravo dete Avesalom? A Husije reèe: Neka neprijatelji gospodara mog cara i koji god ustaju na te zla radi, neka prodju kao to dete.
33. Tada se car sneveseli, i pope se u gornju klet nad vratima, i stade plakati, a iduæi govoraše: Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Kamo da sam ja umro mesto tebe! Avesalome sine moj, sine moj!
←  2Samuel (18/24)  →