←  2Chronicles (6/36)  →
1. Tada reèe Solomun: Gospod je rekao da æe nastavati u mraku.
2. A ja sazidah dom Tebi za stan i mesto da u njemu nastavaš do veka.
3. I okrenuvši se licem svojim car blagoslovi sav zbor Izrailjev, a sav zbor Izrailjev stajaše.
4. I reèe: Blagosloven da je Gospod Bog Izrailjev, koji je govorio svojim ustima Davidu ocu mom i ispunio rukom svojom, govoreæi:
5. Od onog dana kad izvedoh narod svoj iz zemlje misirske, ne izabrah grada medju svim plemenima Izrailjevim da se sazida dom gde bi bilo ime moje, niti izabrah èoveka koji bi bio vodj narodu mom Izrailju,
6. Nego izabrah Jerusalim da u njemu bude ime moje, i izabrah Davida da bude nad narodom mojim Izrailjem.
7. I naumi David otac moj da sazida dom imenu Gospoda Boga Izrailjevog.
8. Ali Gospod reèe Davidu, ocu mom: Što si naumio sazidati dom imenu mom, dobro si uèinio što si to naumio.
9. Ali neæeš ti sazidati taj dom, nego sin tvoj koji æe izaæi iz bedara tvojih, on æe sazidati dom imenu mom.
10. I tako ispuni Gospod reè svoju koju je rekao, jer ustah na mesto oca svog Davida i sedoh na presto Izrailjev, kao što je rekao Gospod, i sazidah ovaj dom imenu Gospoda Boga Izrailjevog.
11. I namestih ovde kovèeg, u kome je zavet Gospodnji što je uèinio sinovima Izrailjevim.
12. Potom stade Solomun pred oltar Gospodnji, pred svim zborom Izrailjevim, i podiže ruke svoje.
13. A beše naèinio Solomun podnožje od bronze i metnuo ga nasred trema, pet lakata dugo i pet lakata široko, a tri lakta visoko; pa stade na nj, i kleèe na kolena pred svim zborom Izrailjevim, i podiže ruke svoje k nebu.
14. I reèe: Gospode Bože Izrailjev! Nema Boga takvog kakav si Ti ni na nebu ni na zemlji, koji èuvaš zavet i milost slugama, koji hode pred Tobom svim srcem svojim;
15. Koji si ispunio sluzi svom Davidu, ocu mom, šta si mu rekao; šta si ustima svojim rekao to si rukom svojom ispunio, kao što se vidi danas.
16. Sada dakle, Gospode Bože Izrailjev, drži Davidu ocu mom šta si mu rekao govoreæi: Neæe ti nestati èoveka ispred mene koji bi sedeo na prestolu Izrailjevom, samo ako ušèuvaju sinovi tvoji put svoj hodeæi po zakonu mom, kao što si ti hodio preda mnom.
17. Sada dakle, Gospode Bože Izrailjev, neka se potvrdi reè Tvoja koju si rekao sluzi svom Davidu.
18. Ali, hoæe li doista Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo, i nebesa nad nebesima ne mogu Te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sazidah.
19. Ali pogledaj na molitvu sluge svog i na molbu njegovu, Gospode Bože moj, èuj viku i molitvu kojom Ti se danas moli sluga Tvoj.
20. Da budu oèi Tvoje otvorene nad domom ovim danju i noæu, nad ovim mestom, gde si rekao da æeš namestiti ime svoje, da èuješ molitvu kojom æe se moliti sluga Tvoj na ovom mestu.
21. Èuj molbe sluge svog i naroda svog Izrailja, kojima æe se moliti na ovom mestu, èuj s mesta gde stanuješ, s neba, èuj i smiluj se.
22. Kad ko zgreši bližnjemu svom, te mu se da zakletva, da se zakune, i zakletva dodje pred Tvoj oltar u ovom domu,
23. Ti èuj s neba, i uèini, i sudi slugama svojim plaæajuæi krivcu i dela njegova obraæajuæi na njegovu glavu, a pravoga pravdajuæi i plaæajuæi mu po pravdi njegovoj.
24. I kad se razbije pred neprijateljem narod Tvoj Izrailj zato što Ti zgreše, pa se obrate i daju slavu imenu Tvom i pomole Ti se i zamole Te u ovom domu,
25. Ti èuj s neba, i oprosti greh narodu svom Izrailju, i dovedi ih opet u zemlju, koju si dao njima i ocima njihovim.
26. Kad se zatvori nebo, te ne bude dažda zato što zgreše Tebi, pa Ti se zamole na ovom mestu i dadu slavu imenu Tvom i od greha se svog obrate, kad ih namuèiš,
27. Ti èuj s neba, i oprosti greh slugama svojim i narodu svom Izrailju pokazavši im put dobri kojim æe hoditi, i pusti dažd na zemlju svoju koju si dao narodu svom u nasledstvo.
28. Kad bude glad u zemlji, kad bude pomor, suša ili medljika, skakavci ili gusenice kad budu, ili ga stegne neprijatelj njegov u zemlji njegovoj vlastitoj, ili kako god zlo i kakva god bolest,
29. Svaku molbu i svaku molitvu, koja bude od koga god èoveka ili od svega naroda Tvog Izrailja, ko pozna muku svoju i bol svoj, i podigne ruke svoje u ovom domu,
30. Ti èuj s neba, iz stana svog, i oprosti i podaj svakome po putevima njegovim, šta znaš u srcu njegovom, jer Ti sam znaš srca sinova èoveèijih;
31. Da Te se boje hodeæi putevima Tvojim dokle su god živi na zemlji, koju si dao ocima našim.
32. I inostranac koji nije od naroda Tvog Izrailja, nego dodje iz daleke zemlje imena radi Tvog velikog i ruke Tvoje krepke i mišice Tvoje podignute, kad dodje i pomoli se u ovom domu,
33. Ti èuj s neba, iz stana svog, i uèini sve za šta povièe k Tebi onaj stranac, da bi poznali svi narodi na zemlji ime Tvoje i bojali se Tebe, kao narod Tvoj Izrailj, i da bi znali da je ime Tvoje prizvano nad ovaj dom, koji sazidah.
34. Kad narod Tvoj izidje na vojsku na neprijatelje svoje putem kojim ga pošalješ, i pomole Ti se okrenuvši se ka gradu ovom, koji si izabrao, i k ovom domu, koji sam sazidao imenu Tvom,
35. Èuj s neba molbu njihovu i molitvu njihovu, i dobavi im pravicu.
36. Kad Ti zgreše, jer nema èoveka koji ne greši, i razgnevivši se na njih daš ih neprijateljima, te ih zarobe i odvedu u zemlju daleku ili koja je blizu,
37. Ako se dozovu u zemlji u koju budu odvedeni u ropstvo i obrate se i stanu Ti se moliti u zemlji ropstva svog, i kažu: Sagrešismo i zlo uèinismo i skrivismo;
38. I tako se obrate k Tebi svim srcem svojim i svom dušom svojom u zemlji ropstva svog, u koju budu odvedeni u ropstvo, i pomole Ti se okrenuvši se k zemlji svojoj, koju si dao ocima njihovim, i ka gradu, koji si izabrao, i k domu, koji sam sazidao imenu Tvom,
39. Tada èuj s neba, iz stana svog, molbu njihovu i molitvu njihovu, i dobavi im pravicu, i oprosti narodu svom šta Ti budu zgrešili.
40. Tako, Bože moj, neka budu oèi Tvoje otvorene i uši Tvoje prignute na molbu u ovom mestu.
41. I tako, stani, Gospode Bože, na poèivalištu svom, Ti i kovèeg sile Tvoje; sveštenici Tvoji, Gospode Bože, neka se obuku u spasenje, i sveci Tvoji neka se raduju dobru.
42. Gospode Bože, nemoj odvratiti lice svoje od pomazanika svog; opominji se milosti obeæane Davidu sluzi Tvom.
←  2Chronicles (6/36)  →