←  2Chronicles (20/36)  →
1. A posle toga sinovi Moavovi i sinovi Amonovi i s njima koji žive medju sinovima Amonovim, dodjoše da vojuju na Josafata.
2. I dodjoše te javiše Josafatu govoreæi: Ide na te veliko mnoštvo ispreko mora, iz Sirije; i eno ih u Asason-Tamaru, a to je En-Gad.
3. A Josafat se uplaši, i obrati lice svoje da traži Gospoda, i oglasi post po svoj zemlji Judinoj.
4. I skupiše se svi sinovi Judini da traže Gospoda, i iz svih gradova Judinih dodjoše da traže Gospoda.
5. Tada stade Josafat u zboru Judinom i jerusalimskom u domu Gospodnjem pred tremom novim,
6. I reèe: Gospode Bože otaca naših! Nisi li Ti Bog na nebu i vladaš svim carstvima narodnim? Nije li u Tvojoj ruci moæ i sila da Ti niko ne može odoleti?
7. Nisi li Ti, Bože naš, odagnao stanovnike ove zemlje ispred naroda svog Izrailja, i dao je navek semenu Avrama prijatelja svog?
8. Te se naseliše u njoj, i sagradiše Ti u njoj svetinju za ime Tvoje govoreæi:
9. Kad nas zadesi kako zlo, maè osvetni ili pomor ili glad, staæemo pred ovim domom i pred Tobom, jer je ime Tvoje u ovom domu, i vapiæemo Tebi u nevolji svojoj, usliši i izbavi.
10. A sad evo, sinovi Amonovi i Moavovi i oni iz gore Sira, kroz koje nisi dao sinovima Izrailjevim proæi kad idjahu iz zemlje misirske, nego ih obidjoše i ne istrebiše;
11. A evo, oni nam vraæaju došavši da nas isteraju iz nasledstva Tvog, koje si nam predao.
12. Bože naš, zar im neæeš suditi? Jer u nama nema snage da se opremo tom mnoštvu velikom, koje ide na nas, niti znamo šta bismo èinili, nego su oèi naše uprte u Te.
13. A svi sinovi Judini stajahu pred Gospodom i deca njihova, žene njihove i sinovi njihovi.
14. Tada sidje duh Gospodnji usred zbora na Jazila sina Zaharije sina Venaje sina Jeila sina Matanijinog, Levita izmedju sinova Asafovih,
15. I reèe: Slušajte, svi sinovi Judini i Jerusalimljani, i ti care Josafate, ovako vam veli Gospod: Ne bojte se i ne plašite se tog mnoštva velikog, jer nije vaš rat nego Božji.
16. Sutra izadjite na njih; oni æe poæi uz brdo Zis, i naæi æete ih nakraj potoka prema pustinji Jeruilu.
17. Ne treba vi da se bijete u ovom boju; postavite se, stojte pa gledajte kako æe vas izbaviti Gospod, Judo i Jerusalime! Ne bojte se i ne plašite se, sutra izidjite pred njih, i Gospod æe biti s vama.
18. Tada se Josafat savi licem k zemlji, i svi Judejci i Jerusalimljani padoše pred Gospodom, i pokloniše se Gospodu.
19. A Leviti od sinova Katovih i sinova Korejevih ustaše, te hvališe Gospoda Boga Izrailjevog glasom veoma visokim.
20. A ujutru ustavši rano izidjoše u pustinju tekujsku; a kad izlažahu, stade Josafat i reèe: Èujte me, Judejci i Jerusalimljani: verujte Gospodu Bogu svom i biæete jaki, verujte prorocima Njegovim i biæete sreæni.
21. I tako dogovoriv se s narodom postavi pevaèe Gospodnje da hvale svetu krasotu iduæi pred vojskom i govoreæi: Hvalite Gospoda, jer je doveka milost Njegova.
22. A kad poèeše pesmu i hvalu, obrati Gospod zasedu na sinove Amonove i sinove Moavove i na one iz gore Sira, koji izidjoše na Judu, te se razbiše.
23. Jer sinovi Amonovi i sinovi Moavovi ustaše na one iz gore Sira da ih pobiju i potru; i kad pobiše one iz gore Sira, udariše jedni na druge, te se potrše.
24. A kad Juda dodje do stražare prema pustinji, i pogleda na mnoštvo, a to mrtva telesa leže po zemlji, i nijedan ne beše ostao živ.
25. Zato dodje Josafat sa narodom svojim da pokupi plen; i nadjoše kod njih mnogo blaga i dragocenih nakita na mrtvacima, i napleniše da veæ ne mogoše nositi; tri dana kupiše plen, jer ga beše mnogo.
26. A èetvrti dan skupiše se u dolini blagoslovnoj, jer onde blagosloviše Gospoda; zato se prozva mesto Dolina Blagoslovna do danas.
27. Potom okrenuše svi Judejci i Jerusalimljani i Josafat pred njima da se vrate u Jerusalim s veseljem, jer ih oveseli Gospod neprijateljima njihovim.
28. I dodjoše u Jerusalim sa psaltirima i guslama i trubama u dom Gospodnji.
29. I strah Božji dodje na sva carstva zemaljska kad èuše da je Gospod vojevao na neprijatelje Izrailjeve.
30. I tako se smiri carstvo Josafatovo, jer mu Bog njegov dade mir odsvuda.
31. I carovaše Josafat nad Judom; trideset i pet godina beše mu kad poèe carovati; i carova dvadeset i pet godina u Jerusalimu. Materi mu beše ime Azuva, kæi Silejeva.
32. I hodjaše putem oca svog Ase, niti zadje s njega, èineæi što je pravo pred Gospodom.
33. Ali visine ne biše oborene, jer još ne beše narod upravio srca svog k Bogu otaca svojih.
34. A ostala dela Josafatova prva i poslednja, eno zapisana su u knjizi Juja sina Ananijevog, koje je stavljena u knjigu o carevima Izrailjevim.
35. Potom združi se Josafat, car Judin s Ohozijom, carem Izrailjevim, koji èinjaše bezakonje.
36. A združi se s njim zato da naèine ladje da idu u Tarsis; i naèiniše ladje u Esion-Gaveru.
37. Tada prorokova Elijezer sin Dodavin iz Marise za Josafata govoreæi: Što si se združio s Ohozijom, zato Gospod razmetnu dela tvoja. I razbiše se ladje i ne mogoše iæi u Tarsis.
←  2Chronicles (20/36)  →