←  1Samuel (20/31)  →
1. A David pobeže iz Najota u Rami, i dodje i reèe Jonatanu: Šta sam uèinio? Kakva je krivica moja? I šta sam zgrešio ocu tvom, te traži dušu moju?
2. A on mu reèe: Saèuvaj Bože! Neæeš ti poginuti. Evo otac moj ne èini ništa, ni veliko ni malo, a da meni ne kaže; a kako bi to tajio od mene otac moj? Neæe to biti.
3. A David zaklinjuæi se opet reèe: Otac tvoj zna dobro da sam našao ljubav u tebe, pa veli: Ne treba da dozna za ovo Jonatan, da se ne ožalosti. Ali tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, samo je jedan korak izmedju mene i smrti.
4. A Jonatan reèe Davidu: Šta želi duša tvoja? Ja æu ti uèiniti.
5. I David reèe Jonatanu: Evo sutra je mladina, kad treba s carem da jedem, pusti me dakle da se sakrijem u polju do treæe veèeri.
6. Ako zapita za me otac tvoj, ti reci: Vrlo mi se molio David da otrèi u Vitlejem grad svoj, jer je onde godišnja žrtva svega roda njegovog.
7. Ako kaže: Dobro, biæe miran sluga tvoj; ako li se razgnevi, znaj da je zlo naumio.
8. Uèini, dakle, milost sluzi svom, kad si veru Gospodnju uhvatio sa slugom svojim; ako je kakva krivica na meni, ubij me sam, jer zašto bi me vodio k ocu svom?
9. A Jonatan mu reèe: Bože saèuvaj; jer da doznam da je otac moj naumio zlo da te zadesi, zar ti ne bih javio?
10. A David reèe Jonatanu: Ko æe mi javiti ako ti otac odgovori šta je zlo?
11. A Jonatan reèe Davidu: Hodi da izadjemo u polje. I izidjoše obojica u polje.
12. I Jonatan reèe Davidu: Gospode Bože Izrailjev! Kad iskušam oca svog sutra u ovo doba ili prekosutra, i bude dobro po Davida, ako ne pošaljem k tebi i ne javim ti,
13. Neka Gospod uèini tako Jonatanu i tako neka doda. Ako li otac moj bude naumio da ti uèini zlo, ja æu ti javiti, i opraviæu te, i otiæi æeš s mirom; i Gospod neka bude s tobom kao što je bio s ocem mojim.
14. A i ti, dokle sam živ, èiniæeš meni milost Gospodnju da ne poginem;
15. I neæeš uskratiti milosti svoje domu mom doveka, ni onda kad Gospod istrebi sve neprijatelje Davidove sa zemlje.
16. Tako Jonatan uèini veru s domom Davidovim govoreæi: Gospod neka traži iz ruku neprijatelja Davidovih.
17. I još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom k njemu, jer ga ljubljaše kao svoju dušu
18. Potom reèe mu Jonatan: Sutra je mladina, i pitaæe se za te, jer æe tvoje mesto biti prazno.
19. A ti èekaj do treæeg dana, pa onda otidi brzo i dodji na mesto gde si se bio sakrio kad se ovo radilo, i sedi kod kamena Ezila.
20. A ja æu baciti tri strele ukraj tog kamena, kao da gadjam belegu.
21. I evo poslaæu momka govoreæi mu: Idi, nadji strele. Ako kažem momku: Eto strele su za tobom ovamo bliže, digni ih; tada dodji, dobro je po te, i neæe ti biti ništa, tako živ bio Gospod!
22. Ako li ovako kažem momku: Eto strele su pred tobom, tamo dalje; onda idi, jer te Gospod šalje.
23. A za ove reèi što rekosmo ja i ti, evo, Gospod je svedok izmedju mene i tebe doveka.
24. Potom se David sakri u polju; i dodje mladina, i car sede za sto da jede.
25. A kad car sede na svoje mesto, po obièaju na mesto kod zida, Jonatan usta, a Avenir sede do Saula, a mesto Davidovo beše prazno.
26. I Saul ne reèe ništa onaj dan, jer mišljaše, dogodilo mu se štagod, te nije èist, zacelo nije èist.
27. A sutradan, drugi dan meseca, opet beše prazno mesto Davidovo, a Saul reèe Jonatanu sinu svom: Zašto sin Jesejev ne dodje na obed ni juèe ni danas?
28. A Jonatan odgovori Saulu: Vrlo me je molio David da otide do Vitlejema,
29. Rekavši: Pusti me, jer porodica naša ima žrtvu u gradu, i sam mi je brat zapovedio; ako sam, dakle, našao milost pred tobom, da otidem i vidim braæu svoju. Zato nije došao na carev obed.
30. Tada se razgnevi Saul na Jonatana, te mu reèe: Nevaljali i neposlušni sine! Zar ja ne znam da si izabrao sina Jesejevog sebi na sramotu i na sramotu svojoj nevaljaloj majci?
31. Jer, dokle je živ sin Jesejev na zemlji, neæeš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje; zato pošlji sada i dovedi ga k meni, jer je zaslužio smrt.
32. A Jonatan odgovori Saulu ocu svom i reèe mu: Zašto da se pogubi? Šta je uèinio?
33. Tada se Saul baci kopljem na nj da ga ubije. Tada vide Jonatan da je otac njegov naumio ubiti Davida.
34. I usta Jonatan od stola njegovog, i ništa ne jede drugi dan po mladini; jer se zabrinu za Davida, što ga otac osramoti.
35. A kad bi ujutru, izadje Jonatan u polje u vreme kako beše ugovorio s Davidom, i s njim jedno momèe.
36. I reèe momku svom: Trèi da mi nadješ strele koje æu pustiti. I momèe otrèa, a on pusti strelu preko njega.
37. A kad dodje momak do mesta kuda beše zastrelio Jonatan, viknu Jonatan za momkom govoreæi: Nije li strela dalje napred?
38. Još viknu Jonatan za momkom: Brže, ne stoj. I momak Jonatanov pokupi strele, i vrati se gospodaru svom.
39. Ali momak ne znaše ništa, samo Jonatan i David znahu šta je.
40. I Jonatan dade oružje svoje momku koji beše s njim, i reèe mu: Idi, odnesi u grad.
41. I kad momak otide, David usta s južne strane i pade nièice na zemlju, i pokloni se tri puta, i poljubiše se, i plakaše obojica, a David osobito.
42. I reèe Jonatan Davidu: Idi s mirom, kao što smo se zakleli obojica imenom Gospodnjim rekavši: Gospod da je svedok izmedju mene i tebe i izmedju mog semena i tvog semena doveka. (20:43) I tako David ustavši otide, a Jonatan se vrati u grad.
←  1Samuel (20/31)  →