←  1Samuel (2/31)  →
1. I Ana se pomoli i reèe: Razveseli se srce moje u Gospodu; podiže se rog moj u Gospodu; otvoriše se usta moja na neprijatelje moje, jer sam radosna radi spasenja Tvog.
2. Nema svetog kao što je Gospod; jer nema drugog osim Tebe; i nema stene kao što je Bog naš.
3. Ne govorite više ponosito, i neka ne izlaze iz usta vaših reèi ohole; jer je Gospod Bog koji sve zna, i on udešava namere.
4. Luk junacima slomi se, i iznemogli opasaše se snagom.
5. Koji behu siti, naimaju se za hleb; a koji behu gladni, nisu više; i nerotkinja rodi sedmoro, a koja imaše dece, iznemože.
6. Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob, i izvlaèi.
7. Gospod siromaši i bogati; ponižuje i uzvišuje.
8. Siromaha podiže iz praha, i iz bunjišta uzvišuje ubogog da ga posadi s knezovima, i daje im da naslede presto slave; jer su Gospodnji temelji zemaljski, i na njima je osnovao vasiljenu.
9. Saèuvaæe noge milih svojih, a bezbožnici æe umuknuti u mraku; jer svojom snagom neæe èovek nadjaèati.
10. Koji se suprote Gospodu, satræe se; na njih æe zagrmeti s neba; Gospod æe suditi krajevima zemaljskim, i daæe snagu caru svom, i uzvisiæe rog pomazaniku svom.
11. Potom otide Elkana u Ramat kuæi svojoj, a dete služaše Gospodu pred Ilijem sveštenikom.
12. A sinovi Ilijevi behu nevaljali, i ne znahu za Gospoda.
13. Jer u tih sveštenika beše obièaj prema narodu: kad ko prinošaše žrtvu, dolažaše momak sveštenikov dok se kuvaše meso s viljuškama trokrakim u ruci,
14. I zabadaše u sud, ili u kotao, ili u tavu, ili u lonac, i šta se god nabode na viljuške uzimaše sveštenik. Tako èinjahu svemu Izrailju koji dolažaše u Silom.
15. Tako i pre nego bi zapalili salo, došao bi momak sveštenikov, te bi rekao èoveku koji prinošaše žrtvu: Daj meso da ispeèem svešteniku, jer ti neæu primiti meso kuvano, nego sirovo.
16. Ako bi mu tada èovek odgovorio: Neka se prvo zapali salo, pa onda uzmi šta ti god duša želi; on bi rekao: Ne, nego daj sada, ako li ne daš, uzeæu silom.
17. I greh onih mladiæa beše vrlo velik pred Gospodom, jer ljudi ne marahu za prinos Gospodnji.
18. A Samuilo služaše pred Gospodom, još dete u opleæku lanenom.
19. A mati mu naèini mali plašt i donese mu, i tako èinjaše svake godine dolazeæi s mužem svojim da prinese žrtvu godišnju.
20. A Ilije blagoslovi Elkanu i ženu njegovu govoreæi: Gospod da ti da poroda od te žene za ovog kog je dala Gospodu! I otidoše u svoje mesto.
21. I Gospod pohodi Anu, i ona zatrudne i rodi tri sina i dve kæeri. A dete Samuilo rastijaše pred Gospodom.
22. A Ilije beše vrlo star, i èu sve što èinjahu sinovi njegovi svemu Izrailju, i kako spavahu sa ženama koje dolažahu gomilama na vrata šatora od sastanka.
23. I govoraše im: Zašto to radite? Jer èujem zle reèi o vama od svega naroda.
24. Nemojte, deco moja; jer nije dobro šta èujem; otpadjujete narod Gospodnji.
25. Kad èovek zgreši èoveku, sudiæe mu sudija; ali kad ko zgreši Gospodu, ko æe moliti za nj? Ali ne poslušaše oca svog, jer Gospod htede da ih ubije.
26. A dete Samuilo rastijaše i beše mio Gospodu i ljudima.
27. Tada dodje èovek Božji k Iliju, i reèe mu: Ovako veli Gospod: Ne javih li se domu oca tvog, kad behu u Misiru u kuæi Faraonovoj?
28. I izabrah ga izmedju svih plemena Izrailjevih sebi za sveštenika da prinosi žrtve na oltaru mom i da kadi kadom i nosi opleæak preda mnom, i dadoh domu oca tvog sve žrtve ognjene sinova Izrailjevih?
29. Zašto gazite žrtvu moju i prinos moj, koje sam zapovedio da se prinose u šatoru? I paziš sinove svoje veæma nego mene, da se gojite prvinama svih prinosa Izrailja, naroda mog?
30. Zato Gospod Bog Izrailjev kaže: Rekao sam doista: Dom tvoj i dom oca tvog služiæe preda mnom do veka; ali kaže Gospod: Neæe biti tako, jer one æu poštovati koji mene poštuju, a koji mene preziru, biæe prezreni.
31. Gle, idu dani kad æu odseæi tebi ruku i ruku domu oca tvog, da ne bude starca u domu tvom.
32. I videæeš nevolju u šatoru mesto svega dobra što je Gospod èinio Izrailju; neæe biti starca u domu tvom doveka.
33. A koga od tvojih ne istrebim ispred oltara svog, onaj æe ostati da ti èile oèi i da ti se cveli duša; i sav podmladak doma tvog umiraæe u najboljim godinama.
34. I ovo da ti je znak šta æe doæi na oba sina tvoja, na Ofnija i Finesa: u jedan dan poginuæe obojica.
35. A sebi æu podignuti sveštenika vernog, on æe raditi po srcu mom i po duši mojoj; i sazidaæu mu tvrd dom, i on æe hoditi pred pomazanikom mojim vazda.
36. I ko ostane od doma tvog, doæi æe da mu se pokloni za srebrn novac i za komad hleba, i govoriæe: Primi me u kakvu službu sveštenièku da imam komad hleba.
←  1Samuel (2/31)  →