←  1Samuel (18/31)  →
1. I kad svrši razgovor sa Saulom, duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zapazi kao svoju dušu.
2. I uze ga Saul taj dan, i ne dade mu da se vrati kuæi oca svog.
3. I Jonatan uèini veru s Davidom, jer ga ljubljaše kao svoju dušu.
4. I skide Jonatan sa sebe plašt, koji nošaše, i dade ga Davidu, i odelo svoje i maè svoj i luk svoj i pojas svoj.
5. I idjaše David na šta ga god Saul pošiljaše, i beše sreæan, i postavi ga Saul nad vojnicima, i omile svemu narodu, pa i slugama Saulovim.
6. A kad se vraæahu, i kad se David vraæaše ubivši Filistejina, izlaziše žene iz svakog grada Izrailjevog pevajuæi i igrajuæi na susret caru Saulu, s bubnjevima i s veseljem i guslama.
7. I otpevajuæi žene jedne drugima uza svirke govorahu: Saul zgubi svoju hiljadu, ali David svojih deset hiljada.
8. I razgnevi se Saul vrlo, i ne biše mu po volji te reèi, i reèe: Davidu dadoše deset hiljada, a meni dadoše hiljadu; još mu samo carstvo treba.
9. I od tog dana Saul gledaše popreko Davida.
10. A sutradan napade Saula zli duh Božji, te prorokovaše u kuæi, a David mu udaraše rukom svojom u gusle kao pre: a Saulu u ruci beše koplje.
11. I Saul baci koplje govoreæi: Da prikujem Davida za zid. Ali mu se David izmaèe dva puta.
12. I Saula beše strah od Davida, jer Gospod beše s njim, a od Saula beše odstupio.
13. Zato ga ukloni Saul od sebe, i postavi ga hiljadnikom; i on odlažaše i dolažaše pred narodom.
14. I David beše sreæan u svemu što èinjaše, jer Gospod beše s njim.
15. A Saul videæi da je veoma sreæan, bojaše ga se.
16. A sav Izrailj i Juda ljubljaše Davida, jer on odlažaše i dolažaše pred njima.
17. I reèe Saul Davidu: Evo, kæer svoju stariju Meravu daæu ti za ženu, samo mi budi hrabar i vodi ratove Gospodnje. Jer Saul govoraše: Neæu da se digne moja ruka na nj, nego filistejska ruka neka se digne na nj.
18. A David reèe Saulu: Ko sam ja i kakav je život moj ili dom oca mog u Izrailju, da budem zet carev?
19. A kad dodje vreme da Meravu, kæer Saulovu, dadu Davidu, dadoše je Adrilu Meolaæaninu za ženu.
20. Ali Davida ljubljaše Mihala, kæi Saulova; a kad to javiše Saulu, bi mu po volji.
21. I reèe Saul: Daæu mu je da mu bude zamka i da se diže na nj ruka filistejska. A Davidu reèe Saul: Biæeš mi danas zet s drugom.
22. I zapovedi Saul slugama svojim: Recite Davidu tajno i govorite: Gle, omileo si caru, i sve sluge njegove ljube te; budi sada zet carev.
23. I sluge Saulove rekoše te reèi Davidu, a David reèe: Mislite li da je lako biti zet carev? Ta ja sam siromah i mali èovek.
24. I Saulu javiše ovo sluge njegove govoreæi: Ovako reèe David.
25. A Saul reèe: Ovako recite Davidu: Ne traži car uzdarja, nego sto okrajaka filistejskih, da se car osveti svojim neprijateljima. A Saul mišljaše kako bi David pao u ruke Filistejima.
26. I sluge njegove kazaše Davidu te reèi, i Davidu bi po volji da postane carev zet. I vreme se još ne navrši.
27. A David usta i otide sa svojim ljudima, i pobi dvesta Filisteja. I donese David okrajke njihove, i dadoše ih na broj caru da bi postao carev zet. I Saul mu dade za ženu Mihalu kæer svoju.
28. I Saul vide i pozna da je Gospod sa Davidom; i Mihala kæi Saulova ljubljaše ga.
29. A Saul se još veæma poboja Davida; i beše Saul jednako neprijatelj Davidu.
30. A knezovi filistejski udarahu; i kad god udarahu, David beše sreæniji od svih sluga Saulovih, i ime se njegovo vrlo proslavi.
←  1Samuel (18/31)  →