←  1Kings (8/22)  →
1. Tada sabra Solomun starešine Izrailjeve i sve glavare plemenske, knezove domova otaèkih sinova Izrailjevih, k sebi u Jerusalim da se prenese kovèeg zaveta Gospodnjeg iz grada Davidovog, a to je Sion.
2. I skupiše se k caru Solomunu svi ljudi Izrailjevi meseca Etanima na praznika, a to je mesec sedmi.
3. I kad dodjoše sve starešine Izrailjeve, podigoše sveštenici kovèeg;
4. I prenesoše kovèeg Gospodnji i šator od sastanka i sve sude svete što behu u šatoru; prenesoše ih sveštenici i Leviti.
5. A car Solomun i sav zbor Izrailjev, koji se sabra k njemu, prinesoše s njim pred kovèegom ovaca i goveda toliko da se ne mogaše ni izbrojati ni proraèunati od mnoštva.
6. I unesoše sveštenici kovèeg zaveta Gospodnjeg na njegovo mesto, u unutrašnji dom, u svetinju nad svetinjama, pod krila heruvimima.
7. Jer heruvimima behu raširena krila nad mestom gde æe stajati kovèeg, i zaklanjahu heruvimi kovèeg i poluge njegove odozgo.
8. I povukoše mu poluge tako da se krajevi vidjahu na prednjoj strani svetinje nad svetinjama, ali se napolje ne vidjahu; i onde ostaše do današnjeg dana.
9. U kovèegu ne beše ništa osim dve ploèe kamene, koje metnu u nj Mojsije na Horivu, kad Gospod uèini zavet sa sinovima Izrailjevim pošto izidjoše iz zemlje misirske.
10. A kad sveštenici izidjoše iz svetinje, oblak napuni dom Gospodnji,
11. Te ne mogahu sveštenici stajati da služe od oblaka; jer se slave Gospodnje napuni dom Gospodnji.
12. Tada reèe Solomun: Gospod je rekao da æe nastavati u mraku.
13. Sazidah dom Tebi za stan, mesto, da u njemu nastavaš do veka.
14. I okrenuvši se licem svojim car blagoslovi sav zbor Izrailjev, a sav zbor Izrailjev stajaše.
15. I reèe: Blagosloven da je Gospod Bog Izrailjev, koji je govorio svojim ustima Davidu ocu mom i ispunio rukom svojom govoreæi:
16. Od onog dana kad izvedoh iz Misira narod svoj Izrailja ne izabrah ni jednog grada medju svim plemenima Izrailjevim da se sazida dom gde bi bilo ime moje, nego izabrah Davida da bude nad narodom mojim Izrailjem.
17. I naumi David, otac moj, da sazida dom imenu Gospoda Boga Izrailjevog.
18. Ali Gospod reèe Davidu, ocu mom: Što si naumio sazidati dom imenu mom, dobro si uèinio što si to naumio;
19. Ali neæeš ti sazidati taj dom, nego sin tvoj, koji æe izaæi iz bedara tvojih, on æe sazidati dom imenu mom.
20. I tako ispuni Gospod reè svoju koju reèe; jer ustah na mesto oca svog Davida, i sedoh na presto Izrailjev, kao što reèe Gospod, i sazidah ovaj dom imenu Gospoda Boga Izrailjevog.
21. I odredih ovde mesto kovèegu u kome je zavet Gospodnji što je uèinio s ocima našim kad ih je izveo iz zemlje misirske.
22. Potom stade Solomun pred oltar Gospodnji pred svim zborom Izrailjevim, i podiže ruke svoje k nebu,
23. I reèe: Gospode Bože Izrailjev! Nema Boga takvog kakav si Ti gore na nebu ni dole na zemlji, koji èuvaš zavet i milost slugama svojim, koje hode pred Tobom svim srcem svojim;
24. Koji si ispunio sluzi svom Davidu, ocu mom, šta si mu rekao; šta si ustima svojim rekao to si rukom svojom ispunio, kao što se vidi danas.
25. Sada dakle, Gospode Bože Izrailjev, drži sluzi svom Davidu ocu mom šta si mu rekao govoreæi: Neæe ti nestati èoveka ispred mene koji bi sedeo na prestolu Izrailjevom, samo ako sinovi tvoji ušèuvaju put svoj hodeæi preda mnom, kao što si ti hodio preda mnom.
26. Sada dakle, Bože Izrailjev, neka se potvrdi reè Tvoja koju si rekao sluzi svom Davidu, ocu mom.
27. Ali hoæe li doista Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu Te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sazidah?
28. Ali pogledaj na molitvu sluge svog i na molbu njegovu, Gospode Bože moj, èuj viku i molitvu, kojim Ti se moli danas sluga Tvoj;
29. Da budu oèi Tvoje otvorene nad domom ovim dan i noæ, nad ovim mestom, za koje si rekao: Tu æe biti ime moje; da èuješ molitvu kojom æe se moliti sluga Tvoj na ovom mestu.
30. Èuj molbu sluge svog i naroda svog Izrailja, kojom æe se moliti na ovom mestu; èuj s mesta gde stanuješ, s neba, èuj, i smiluj se.
31. Kad ko zgreši bližnjemu svom te mu se da zakletva da se zakune, i zakletva dodje pred Tvoj oltar u ovom domu,
32. Ti èuj s neba, i uèini i sudi slugama svojim, osudjujuæi krivca i dela njegova obraæajuæi na njegovu glavu, a pravog pravdajuæi i plaæajuæi mu po pravdi njegovoj.
33. Kad razbiju neprijatelji Tvoji narod Tvoj Izrailja zato što Ti zgreše, pa se obrate k Tebi i dadu slavu imenu Tvom, i pomole Ti se i zamole Te u ovom domu,
34. Ti èuj s neba, i oprosti greh narodu svom Izrailju, i dovedi ih opet u zemlju koju si dao ocima njihovim.
35. Kad se zatvori nebo, te ne bude dažda zato što zgreše Tebi, pa Ti se zamole na ovom mestu i dadu slavu imenu Tvom, i od greha se svog obrate, kad ih namuèiš,
36. Ti èuj s neba, i oprosti greh slugama svojim i narodu svom Izrailju pokazavši im put dobri kojim æe hoditi, i pusti dažd na zemlju svoju, koju si dao narodu svom u nasledstvo.
37. Kad bude glad u zemlji, kad bude pomor, suša, medljika, skakavci, gusenice, ili kad ga pritesni neprijatelj njegov u zemlji njegovoj vlastitoj, ili kakvo god zlo, kakva god bolest,
38. Svaku molbu i svaku molitvu, koja bude od koga god èoveka ili od svega Tvog naroda Izrailja, ko pozna muku srca svog i podigne ruke svoje u ovom domu,
39. Ti èuj s neba, iz stana svog, i smiluj se i uèini i podaj svakome po svim putevima njegovim, koje znaš u srcu njegovom; jer Ti sam znaš srca svih sinova èoveèijih;
40. Da Te se boje dokle su god živi na zemlji koju si dao ocima našim.
41. I stranac, koji nije od Tvog naroda Izrailja, nego dodje iz daleke zemlje imena Tvog radi,
42. (Jer æe se èuti za ime Tvoje veliko i za ruku Tvoju krepku i mišicu Tvoju podignutu) kad dodje i pomoli se u ovom domu,
43. Ti èuj s neba, iz stana svog, i uèini sve za šta povièe k Tebi onaj stranac, da bi poznali ime Tvoje svi narodi na zemlji i bojali se Tebe kao narod Tvoj Izrailj, i da bi znali da je ime Tvoje prizvano nad ovim domom, koji sazidah.
44. Kad narod Tvoj izidje na vojsku na neprijatelja svog putem kojim Ga pošalješ, i pomole se Gospodu obrativši se ka gradu, koji si izabrao, i k domu, koji sam sazidao imenu Tvom,
45. Èuj s neba molbu njihovu, i podaj im pravicu.
46. Kad Ti zgreše, jer nema èoveka koji ne greši, i razgnevivši se na njih daš ih neprijateljima njihovim, te ih zarobe i odvedu u zemlju neprijateljsku daleko ili blizu,
47. Ako se dozovu u zemlji u koju budu odvedeni u ropstvo, i obrate se i stanu Ti se moliti u zemlji onih koji ih zarobiše, i kažu: Sagrešismo i zlo uèinismo, skrivismo,
48. I tako se obrate k Tebi svim srcem svojim i svom dušom svojom u zemlji neprijatelja svojih, koji ih zarobe, i pomole Ti se okrenuvši se k zemlji svojoj, koju si dao ocima njihovim, ka gradu, koji si izabrao, i k domu, koji sam sazidao imenu Tvom,
49. Tada èuj s neba, iz stana svog, molbu njihovu i molitvu njihovu, i podaj im pravicu,
50. I oprosti narodu svom šta Ti budu zgrešili, i sve prestupe kojima Ti budu prestupili, i umilostivi im one koji ih zarobe da se smiluju na njih.
51. Jer su Tvoj narod i Tvoje nasledstvo, koje si izveo iz Misira, isred peæi gvozdene.
52. Neka budu oèi Tvoje otvorene na molbu sluge Tvog i na molbu naroda Tvog Izrailja, i èuj ih kad Te god prizovu.
53. Jer si ih Ti odvojio sebi za nasledstvo od svih naroda na zemlji, kao što si rekao preko Mojsija sluge svog, kad si izveo oce naše iz Misira, Gospode, Gospode!
54. A kad Solomun moleæi se Gospodu svrši svu ovu molbu i molitvu, usta ispred oltara Gospodnjeg, gde beše klekao i ruke svoje podigao k nebu;
55. I stojeæi blagoslovi sav zbor Izrailjev, glasom velikim govoreæi:
56. Blagosloven da je Gospod koji je smirio narod svoj Izrailja, kao što je govorio; nije izostala ni jedna reè od svih dobrih reèi Njegovih, koje je govorio preko Mojsija, sluge svog.
57. Da Gospod Bog naš bude s nama kao što je bio s ocima našim, da nas ne ostavi i ne napusti.
58. Nego neka prigne srce naše k sebi da bismo hodili svim putevima Njegovim i držali zapovesti Njegove i uredbe Njegove i zakone Njegove, što je zapovedio ocima našim.
59. I neka budu ove reèi moje, kojima se molih Gospodu, blizu Gospoda Boga našeg dan i noæ da bi davao pravicu sluzi svom i narodu svom Izrailju u svako doba;
60. Da bi poznali svi narodi na zemlji da je Gospod sam Bog i da nema drugog.
61. I neka srce vaše bude celo prema Gospodu Bogu našem, da hodite po uredbama Njegovim i držite zapovesti Njegove kao danas.
62. Tada car i sav Izrailj s njim prinesoše žrtve pred Gospodom.
63. I Solomun prinese na žrtvu zahvalnu, koju prinese Gospodu, dvadeset i dve hiljade volova i sto i dvadeset hiljada ovaca. Tako posvetiše dom Gospodnji car i svi sinovi Izrailjevi.
64. U taj dan posveti car sredinu trema koji je pred domom Gospodnjim, jer onde prinese žrtve paljenice i dare i pretilinu od žrtava zahvalnih; jer bronzani oltar koji beše pred Gospodom beše malen i ne mogaše na nj stati žrtve paljenice i dari i pretilina od žrtava zahvalnih.
65. I u to vreme praznova Solomun praznik i sav Izrailj s njim, sabor velik od ulaska u Emat do potoka misirskog, pred Gospodom Bogom našim, sedam dana i opet sedam dana, to je èetrnaest dana.
66. A u osmi dan otpusti narod; i blagosloviše cara i otidoše k šatorima svojim radujuæi se i veseleæi se u srcu za sve dobro što uèini Gospod Davidu, sluzi svom i Izrailju, narodu svom.
←  1Kings (8/22)  →